Olovkom do zvezda!

Moj pokusaj da budem blogerka (moderno) počinje sa željom da još negde podelim svoje neformalne misli. U ovim redovima moći ćete naći kako izgleda kada mlad pisac (sa svojih 35-36 godina) ulazi u savremeniu srpsku književnost. Pratićete rast i razvoj mog romana IGRA u izdanju Književne omladine Srbije, kao i nastanke drugih romana. Biće tu saveta onima koji počinju da pišu, biće recepata za brzinski ručak... biće svega... A da li ću u svom putu stići do zvezda - ne moram ja sam već tamo, jer je moje ime Stela!

Уместо биографије једне списатељице
2012/08/30,21:06

Када сам слала биографију уз рукопис Књижевној омладини Србије, написала сам само име, годиште, да сам се родила, живим и радим у истом граду.

Нисам написала да сам радила као новинар и то спортски у листу "Он" и ЈСЛ "Спорт", да сам била у радионици креативног писања Исидоре Бјелице, да сам била и на курсу "Будите радиоактивни" коју је организовао Дача Коцјан и "Беографити", да сам радила на радио "Идексу" пре промена у њему и око њега.

Наравно да нисам написала да волим да путујем по Србији и тако доприносим развоју нашег туризма (не желим да пуним џепове комшијама). О мојој заљубљености у Београд ништа нисам рекла. Трећа сам генерација Суботичких рођена у њему. То је град који ... немам тренутно речи - то је Град!

Мислила сам да је издавачу сувишно да нагласим да пишем од десете године, тада песме и бајке. Имам награду „Мајске песничке штафете“ и нешто „Змајевих“. Да не претурам сада по стварима и тражим тачан број. У Првој економској школи била сам инвентар у библиотеци. На моју љубав према књижевности још више је утицао разредни Мома Павловић који ми је дозволио да је интерпретирам својим речима. Моја песма „Кријући осмехе“ објављена је у зборнику радова конкурса „Шумадијске метафоре“ 2001. А писање... Са бајки кренула сам ка роману. Они који ме знају, рећи ће да је то нормално, јер ништа не умем да опишем у три речи (читај: не затварам уста). Зато не умем да напишем приповетку или кратку причу. Са 14 година, онако експериментално, сам написала „љубавни викенд роман“. Чисто да видим како ми иде. Други рукопис сам имала са 19, али на њему радим и дан данас. Он мора бити савршен пре него што дође у ваше руке. Трећи рукопис, са којим ћу закорачити у савремену српску књижевност, је „Игра“. Написан је у даху и својеврсна је посвета и поклон мојој тадашњој љубави, а данас супругу - Сташи. Замислите колико ме је изнервирао, а колико сам била заљубљена да је из свега изашао роман на скоро 230 страна. И тај роман је данас пред вама, да уживате и да вас натера да се поново заљубите – у љубав!

Кажу да просечан Србин заврши факс у 28. години. Ја сам тада кренула на студије. Данас сам на специјалистичким студијама предузетничке економије на Академији за економију и безбедност. Имам просек оцена око 9. Питате се какве то везе има са писањем, са књижевношћу. Вала баш никакве, али то је моја јава, редован посао – онај канцеларијски, некреативнан. Књижевност сам почела да студирам, али одустала када сам провалила начин рада са студентима - учи речи професора и немај своје мишљење. Не треба ми диплома из књижевности да бих је волела, да бих се њоме "бавила" и имала цео зид пун књига у кућној библиотеци.

Ја сам писац - без обзира што мој првенац тек треба да осване у књижарама за који дан. Они који ме знају казаће вам исто. Ја јесам писац - у свему што видим, чујем, осетим налазим речи. Било да сам писала новинарске чланке, домаће задатке и себи и другима (исто важи и за писмене), или чак "О чему размишљаш" на Фејсу, било да су то песме или романи - ја јесам то што јесам, писац. Друго не умем да будем.

Умало да заборавим, моје име је Стела Суботички, удата Михаиловић. Рођена сам 1977, првог дана фебруара. Водолија - Змај! Моја комбинација!
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu